ОШ "Десанка Максимовић" Бачка Паланка

Рођена пре тачно 125 година у селу Рабровица где је њен отац био учитељ, а одрасла у Бранковини, селу крај Ваљева. 

„Имала сам срећу да детињство проведем  тамо где се живот најбоље сазнаје , где нема ничег лажног. На изворишту природе. Можда је зато таква и моја поезија која највише говори о природи и птицама“, говорила је Десанка о свом детињству.Писала је за децу , а своју децу није имала.

„Када бих написала једну песму , као да сам родила три детета. Толико сам се истрошила, све сам давала од себе“ испричала је једном песникиња.

Имала је велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Исидора Секулић, Бранко Ћопић, њена ученица Мира Алечковић.

Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић је била љубав. Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу.

Многе њене песме представљају позив да будемо добри, племенити, поносити, постојани, да поштујуемо људе другачијих уверења и начела, мишљења, боја и вера, и да будемо  строги премасвојим манама као и према туђим. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

Десанка је поручила свим генерацијама следеће:“ Прво бих молила оне који су се тек родили, да расту и буду здрави. Порука прва је да се сачува здравље. Друга порука била би да се стекне што више знања, да се има радозналости за сав живот око себе и опипљиви и видљиви и психички. Поручила бих да се  воли цео свет,сви људи, али понајвише да волите своју домовину.“

Влада Србије1993. годинеје донела одлуку да се њено име и дело трајно обележи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић којатреба да„створи услове за трајно очување и неговање успомене на Десанку Максимовић, једног од највећих песника српског језика 20. века”.

Умрла је 1993. године у Београду, а сахрањена је у Бранковини.

Потребно ми је

Потребно ми је много сунца,

и то и ноћу, једно да ме сусреће,

једно да за мном светлост баца,

у понору једно дубоком,

једно да носим у руци

кад од јада не видим прст пред собом.

Потребно ми је много нежности,

и то сваког дана, и много од милоште речи:

потребно ми је примирје

између срца и сећања

између неба

и бола који пред њим клечи.

Потребна су ми добродошлицом озарена

лица многа,

и то сваког трена,

потребан ми пријатељ и то што већи,

потребни су ми мостови висећи

преко мржње,

преко неспоразума непремостивога.